20 000

"Maligna mladež. Dijagnoza: grozan poraz.
Oroz: bum! Uzrok smrti: ubijeni u pojam. Svi.
Kako do posla, ako u radu je spas?
Ima neka tajna veza... al' ne za sve nas.
Pa rolamo parole i guslamo gesla.
Dok Titanik tone, mi mu još sisamo vesla."
To kažu zle jezičine i potplaćeni besram!
Al' ja znam da stiže sreća, jer stižu radna mesta!
Imaću svojih dva'es' 'iljada, pa ću s tim da živim kao čovek.
Malo i ja da se iživljavam, da isfuravam sve svoje snove.
Obići ću najzad svet – uuu, to mi je vazda ćef!
Posetiću Pirot, Bor, možda čak i Majdanpek.
I napakon mogu da imam auto, mogu da biram aute:
autocenzuru, autosugestiju, samo autoritet ne.
I napokon mogu da kupim gajbu, rešim životno pitanje!
U gajbi ima 15 piva, to nisam im'o za sitan keš!
U radnji Patrijaršije mogu da kupim džepnog sveca.
Kulturu imam besplatno, jer na Trgu je Ceca.
Videću more na netu, ako mi net ne iseku sutra.
Za hranu nema frke, pošto jedem se iznutra.
Pa sam malo malaksao, zvaću hitnu, sad ću...
A, da. Fon je isključen. Nisam imao za račun...

Dvadeset hiljada razloga da glasam
za priliku do šanse da se eventualno nadam.
Ostajem ovde da se u radosti gušim,
da sa dušom u nosu nosim sebe na duši.
Dvadeset hiljada razloga za listić.
Kako da prelomim? Svi ste tako isti.
Verujem svakoj vašoj zabrinutoj faci.
Držim vas za reč, kao vi mene u šaci.

Za koji sat – biću ćale. Stiže lagano ta uloga:
sa više uloga kroz život njoj da budem poluga.
Nervoza. Sam u stanu. Samo čekam da mi jave.
Naša mala porodica sada imaće tri glave,
k'o aždaja, kao zmaj kojeg otima princeza,
jednim pokretom prstića, jednom ivicom svog keza.
Doći će u dvorac koji zapravo nije moj,
jer sa dva'es' hiljada na metar ne mogu da budem svoj.
Pa, reci – ti, gospodine, što hapsiš i obećavaš,
kako se vade nova bosa deca iz tih mećava?
Budućnost garantuje ta zagarantovana suma.
Igramo se milionera dok kroz džepove promaja duva,
za million dinara! Kako na kraj sa dva'es' hiljada?!
Zapravo bas tako, kraj je kad ti tol'ko pripada.
Daj sad taj million, pa da zapalimo preko:
radiću i za dve hiljade, al' eura, k'o NEKO.

Dvadeset hiljada razloga da glasam
za priliku do šanse da se eventualno nadam.
Ostajem ovde da se u radosti gušim,
da sa dušom u nosu nosim sebe na duši.
Dvadeset hiljada razloga za listić.
Kako da prelomim? Svi ste tako isti.
Verujem svakoj vašoj zabrinutoj faci.
Držim vas za reč, kao vi mene u šaci.

Naša rak-rana je rana raka, smrt pre vremena.
Svi smo ćao s 30, sagoreli bez kremena.
I slabo čujemo ispod tona bremena čemera
vaše govore o sreći, dok listamo oglase za kelnera.
SVI ste već vladali, i zajedničkim silama
osakatili vredne da date noge zmijama.
I da je istina ono sve vraća, sve se plaća,
ne bi vam dao glas ni sinhronizator crtaća.
U najboljoj si snazi, kad ćeš ako ne sad
u ogledalu da ugledaš ugled, a ne glad?
Kad dobiješ posao, više nikom nisi tema.
Toliko je nezaposlenih da treba da si srećan.
De, da otvorimo temu. Šta te tamo čeka?
Neredovnih 20 'iljada kod nadobudnog šefa.
Ništa žalba, ništa otkaz, samo kletva golje
da će drugi za 19 'iljada da rmbači bolje.
Radi k'o crnac, radi k'o crv. Da zaliješ nadu – propišaj krv.
U ratu sa ratama, rintaj za rentu. U ritama ritaj se, rodi mečku.
I veruj da biće bolje, jedino možda ne baš danas,
Mešaj posao i nezadovoljstvo i rani sina, pak šalji da glasa.
Jer, tako se bira budućnost – doduše, možda ne baš naša,
ali je sveta građanska dužnost svetla budućnost foteljaša.
A što sam tu? Sine, loš sam primer da se tešiš.
Volim zemlju slepo k'o žena muža koji je pijan leši.

Ali, veruj mi, to je primer sve ređi...